Војислав Вучковић
Војислав Вучковић – музиколог, композитор и диригент, родио се у Пироту 1910. године. До 1929. се школује у Београду после чега одлази у Праг и наставља своје образовање на тамошњем конзерваторијуму. Током боравка у Прагу компонује, пише музичку критику и бави се публицистистичким радом. Докторирао је на Карловом универзитету са тезом: Музика као средство пропаганде.
У Београд се враћа 1935. године и постаје један од двојице уредника Недељних информативних новина (НИН). Радио је као професор у музичкој школи Станковић. Био је генерални секретар, диригент Београдске филхармоније и организовао бројне музичке приредбе. Пошто је међу студентима ширио комунистичке идеје, био је прогањан и хапшен, а за време Другог светског рата се у окупираном Београду прикључио комунистичком покрету отпора. Живот је окончао трагично као жртва тајне полиције у Београду 1942. године.
Стварао је веома кратко, нешто мање од десет година и за то време показао велику плодност. Написао је три симфоније, од којих је Друга недовршена, три симфонијске поеме, неколико камерних, сценских и вокалних дела. Као композитор је првобитно био под утицајем Шенберга чија је дела и дириговао, али се пред крај своје кратке каријере приклонио Мусоргском, Штраусу и Мокрањцу. Залагао се за модернизацију музичко-сценских форми, био је веома активан у Међународном друштву за савремену музику, тако да су нека његова дела била извођена на XИВ Фестивалу савремене музике у Лондону. Писао је за Политику, Српски књижевни гласник.
Објавио је књигу Материјалистичка философија уметности (1935), збирку есеја Музички портрети, а посмртно, 1962. године, објављена је збирка теоријских есеја Уметност и уметничко дело.